Vila Kader – Ćerka Nebraske
Vila Kader rođena je
7. Decembra 1873. godine u Virdžiniji kao najstarija od sedmoro dece u svojoj
porodici. Mada, ako biste prosečnog Amerikanca pitali gde je Vila Kader rođena,
odgovor bi verovatno bio da je rođena u Nebraski. Iako se početak njenog života
vezuje za Virdžiniju, a kraj za Njujork, Vila Kader uvek je bila, i ostaće,
ćerka Nebraske. No, postoji razlog i za to.
1883. godine, njen
otac, Čarls, seli svoju porodicu u Nebrasku, zemlju koja će oblikovati njen
život i koja će pružiti nadahnuće za njeno bogato književno stvaralaštvo.
,,Plakala sam godinu
dana’’, rekla je Vila Kader u kasnijim godinama života kada je opisivala svoj
prvi susret sa Nebraskom. I zaista, prvih godinu dana u nepreglednoj ravnici
Nebraske, prostoru u kome se na obzorju zemlja spaja s nebom i na kome je
veličina svakog prizora bila nepojmljiva za ljudsko oko, Vila Kader osećala se potpuno
usamljeno, odvojeno od civilizacije i svega ljudskog što joj je do tog trenutka
bilo poznato. Opisala je svoje iskustvo kao ,,potpuno brisanje ličnosti’’. No,
iz tako silnog osećanja proizašla je njena književnost, a sa njom i tadašnje,
kao i sadašnje, poimanje američkog zapada, njegovog izgleda, duha i kulture.
Iako je taj prvi
susret bio vrlo traumatičan za Vilu, tada devojčicu, iz njega se izrodila njena
najveća ljubav. Naime, nakon godinu dana, Vila počinje da izlazi iz svoje
školjke i kreće da upoznaje okolinu oko sebe. Počinje da posećuje komšije,
doseljenike iz raznih evropskih zemalja koji su iz istih ili sličnih razloga
otišli tako daleko u Novi svet – uglavnom su to priče o progonu, izgnanstvu, traganju
i pronalaženju doma. Upravo su njihove priče i životi utkani u reči Vilinih
besmrtnih romana.
No, pred kraj svog
života, Vila Kader, tada neverovatno uspešna spisateljica i istaknuta ličnost
američkog književnog kruga početka dvadesetog veka, odriče se svoje slave, iz nerazjašnjenih
razloga, i odlučuje da spali sva svoja pisma. Štaviše, Vila odlazi i korak
dalje i moli sve svoje prijatelje da učine isto. Tako lišava književne
teoretičare sticanja višeg uvida u njeno stvaralaštvo i kao jedini trag svojih reči
ostavlja književna dela.
Neki od njenih
najpoznatijih romana, ,,O, pioniri’’, ,,Smrt dolazi po nadbiskupa’’, ,,Jedna
izgubljena dama’’, ostaju ovekovečeni u američkoj književnoj tradiciji i
kanonu. A među njima nalazi se i roman koji oslikava Kaderin umetnički duh i
obeležava književnu tradiciju američkog zapada, ,,Moja Antonija’’. Ovim
romanom, Vila Kader otkriva jedan novi svet i postavlja Nebrasku na književnu
mapu Amerike, ili, rečima nobelovca Sinkler Luisa, ,,Vila Kader prvi je
stanovnik Nebraske, a Sjedinjene Države preko njenih knjiga poznaju Nebrasku. Za
njene čitaoce, ovaj roman predstavlja skupinu svih istinskih ljudskih osećanja
i misli, puštenih na slobodu u beskrajnoj preriji, koja nastaju u dodiru sa
sirovom i stvarnom zemljom.
A šta ovaj roman
predstavlja za samu Vilu Kader? Možda najbolji odgovor na to daje epitaf
uklesan na njenom nadgrobnom spomeniku, reči koje su prvi put baš u romanu
,,Moja Antonija’’ zapisane: ,,…to je sreća, biti rastvoren u nečem tako
potpunom i velikom.’’
